Ljudima treba ili vera ili ironija da prežive šta ih snađe.

 

Kad smo se prvi put vratili dolje, nemamo ničega, u stan naš se uselili drugi, kuća u selu napuštena, mi se vratili da vadimo rodne listove i drugo, prvi komšija je u to vrime radio u općinskom uredu, ili kako već oni to zovu, i taj čovjek je mojoj kćeri rekao: Neće tvoj Miloš ići s mojim Vjekom u školu... Ćerka odmanula rukom i rekla: Vala i neće! I, evo, ljetos kad smo bili dolje, čujemo da mu je umro sin od srca u 15. godini... Nedajbože nikome! Takva sudbina... Žalosno za malog, ali je otac bio veliko đubre od čovjeka... I, eto, ne idu u školu zajedno, Miloš ide ovdje, dok nas ne isteraju i odavde... Ma, samo nek smo živi i zdravi!

 

Kad provedeš dan sa dobrim ljudima, onda ti je teško da shvatiš zašto si situaciono uslovljen da veći deo dana na drugim mestima provodiš sa lošim ljudima. 

Kad provedeš dan sa dobrim ljudima koje je snašla nevolja, nesreća i užas, onda se pitaš gde je taj bog na kog se pozivaju da uvede malo reda i da svakome po zasluzi. Pavić me uvek opomene da ti život ne da uvek ono što zaslužiš, ali ti da šta ti treba. Kad god pomislim da je dovoljno što su živi i zdravi, što ih znam i što ih imam za prijatelje, rođake, kolege, što postoje u mom okruženju, bude mi zlo od toga što zvučim kao neka bakuta koja govori o zdravlju kao o najvećem bogatsvu svih onih koji ništa drugo ni nemaju. A trebalo bi. Trebalo bi da imaju, zbog svoje dobrote, makar priliku da žive pristojno, zbog svoje pameti, priliku da vide sveta i da ih svet čuje, zbog svoje ljudskosti, priliku da budu ljudi kakvim se predstavljaju neljudi.

Odakle inima pravo da misle ako imaju kuću, auto, zastavu, grb, odelo, sat i parfem, da su više ljudi od drugih? 

Kad provedeš dan sa dobrim ljudima, onda se pitaš zašto oni nikada nisu imali priliku da biraju i odlučuju?