Oko života

Dugo nisam pisala.

Možda zato što sam počela da čitam one koji su više napisali nego što su pročitali. Onda sam i sama počela da se pitam da li smem da pišem. Kao da neko za to treba da mi izda dozvolu.

Možda zato što sam sebe ubedila da sam dovoljno srećna ili dovoljno zauzeta ili dovoljno nema pred današnjicom da bih pisala. 

Sada su oni koje volim počeli da me ohrabruju da nastavim s pisanjem. Možda zato što vole moje pisanje, a možda i zato što znaju da ja volim da pišem.

Ko bude hteo, jezičariće sa mnom.

Kome se ne bude svidelo, neka mi oprosti, ali nek se potrudi da mu se bar nešto svidi jer je lepota u oku čitača.

 My goal is not to be better than anyone else, but to be better than I used to be. 

 Još jedan stariji-noviji tekst.

            Toliko je ljudi iz mog okruženja nezaposleno, neuposleno, nepronađeno i nesnađeno. Volela bih da im pisanje biografije koja bi trebalo da im bude karta za bolji život učinim makar malo zabavnim.

Srećno! 

***      

            Curriculum vitae, rezime, biografija ili – najčešće – Si-Vi. To je današnja tema. Kao što vidite, ne postoji srpska reč za ovaj pojam – curriculum vitae bi bio latinski termin,biografiju smo takođe primili preko latinskog jezika, mada je njeno poreklo grčko, rezimenam je u ovom značenju došao iz britanskog engleskog, a Si-Vi iz američkog engleskog. Srpskom jeziku bi najviše odgovarao kalk latinsko-grčke reči –  životòpis; mada, ako biste ovo spomenuli potencijalnom poslodavcu, posao sigurno ne biste dobili. Zato uživajte u stranim terminima koji rezimiraju vaš dosadašnji život!

            U vreme svetske ekonomske krize nema para, pa nema ni posla. Najbolje što možete da uradite za sebe jeste da napišete biografiju i da pratite konkurse. Ono što većina poslodavaca od vas očekuje osim biografije jeste propratno ili motivaciono pismo. Nevolja nastaje kada treba sve to sastaviti. I kao po pravilu, nevolja ne ide sama. Prva je šta sve napisati (to je u isti mah logička i životna nevolja), druga je kako to napisati (a to je već lingvistička i stilistička nevolja).

            Od vas se očekuje da napišete sve podatke o svom obrazovanju, kursevima koje ste pohađali, nagradama i priznanjima koje ste dobijali (ako ste ih dobijali), objavljenim radovima, seminarima, prethodnim radnim iskustvima itd. Osoba koja čita vaš Si‑Vi ili, ako više volite, životòpis, procenjuje vaše kvalitete i sve što napišete ide pod kapu vaših „reprezentativnih referenci“. Kada sam se prvi put srela sa ovim terminom umalo nisam pala sa stolice od smeha.

            Na Internetu se mogu naći razna uputstva, preporuke, saveti tipa „kako sastaviti Si‑Vi“, ali na svim tim stranicama nedostaje jedan dodatak – Si‑Vi na koji niko neće odgovoriti. Pre nego što počnete da pišete, razmislite o utisku koji želite da ostavite. Danas se već podrazumeva da „pisanje“ ne znači „pisanje rukom“ nego „kucanje“. Naravno, danas se takođe podrazumeva da „kucanje“ ne znači „kucanje na pisaćoj mašini“ nego „kucanje na računaru“. Kažu da inteligentni ljudi uglavnom imaju loš rukopis, pa je njima ovo savršena prilika da svoju inteligenciju pokažu na neki drugi način, a ne preko švrakopisa. S druge strane, kada životopis kucate na računaru, vrlo lako možete menjati i dopunjavati tekst, premeštati delove i brisati ih. Možete raditi sa svojim životom sve što vam padne na pamet. Dakle, što zbog utiska, što iz praktičnih razloga, svoj Si-Vi kucajte na računaru. Uostalom, Si-Viji se šalju poštom, danas najčešće elektronskom. To je mnogo lakše i štedi mnogo vremena. A kao što znamo, vreme je novac.

            Što se dužine tiče, standardna preporuka kaže da svoj život spakujete na najviše dve strane, odnosno da kucani životòpis ne bi trebalo da prelazi dve kucane strane. Sve je, naravno, relativno, pa i dužina životòpisa. Kada pišete Si‑Vi, važno je i šta i kako i koliko pišete. Bilo bi nekulturno da pošaljete dnevnik svog života, ali šta ako je vaš život bio bogatiji od dve strane ili toliko siromašan i praznjikav da je za njegov opis sasvim dovoljna samo polovina jedne strane? Naravno,  najvažnije je da sve što pišete bude pre svega tačno i istinito, a onda i gramatički ispravno, pravopisno korektno itd. Meni se čini da pomalo nije normalno davati ovakve savete, ali je očito neophodno pošto se ova preporuka provlači gde god se pišu saveti za pisanje biografija.

            Prvo što treba napisati jesu lični podaci. Napišite datum rođenja, mesto i ne zaboravite telefone, adresu i danas skoro obaveznu elektronsku adresu. Valjda želite da vam neko javi da ste primljeni na posao? Vodite računa o tome da u lične podatke ne spadaju vaš horoskopski znak i osobine koje taj horoskopski znak podrazumeva. Takvi podaci smatraju se neozbiljnim, osim ako se ne prijavljujete za posao astrologa, astronumerologa, čitača tarot karata i sličnih umetnika. Dok vam ne odgovore na mejl, redovno čitajte horoskop, jer oglasa za posao i nema toliko, a horoskopa ima na sve strane; možda vam Sunce uđe u devetu kuću, pa nađete posao bez biografije! Ali to bi već bilo preko VIP-a, tj. veza i poznanstava ili – na srpski način.

Na jedan konkurs za radno mesto blagajnika stigla je prijava koja je ovako počinjala:

„Radim radnju, vršim posao, sređujem stvari. Staram se za povereno. Pregalački izgaram. Brinem brigu. I tuđu ako treba. Nalazim rešenje. Jednom rečju služim svrsi.

Cenim sebe, ljudi me cene još više, a vredim neslućeno. Svak bi poželeo prijavu jednog ovakvog mladića. 

Dobronameran ali ne lakomislen i lakoveran, odmeren ali ne podozriv i sitničar, beskompromisan, ali ne isključiv. 

Poštenjačina.

Duša od čoveka, veličina ljudska, gorostas duhovni, bogatstvo neprocenjivo vrlina nebrojenih... čovek od ideje, poleta, poverenja. Krasota od krasote na ovome svetu.

Šta da kažem?! Ja sam pravi izbor.

Ja znam;

Ja hoću;

Ja mogu.“

Ovo svakako nije obrazac koji treba slediti kada je u pitanju pisanje Si-Vija, ali je čovek koji je ovo poslao dobio posao u marketingu firme koja je raspisala konkurs. Konkurs je, da ne zaboravimo, bio raspisan za radno mesto blagajnika. Dakle, nije pametan ko zna, nego ko ume. Stara mudrost nam to potvrđuje i kada je u pitanju najnoviji trend − pisanje biografije.

Da se vratimo na temu,

Pored ličnih podataka, poželjno je poslati i sliku. Ozbiljnosti radi, neka slika bude veličine kao za ličnu kartu, i tog tipa; ukoliko Si-Vi šaljete mejlom, pošaljite u prilogu neki lep portret, ali svoj. Slika će poslužiti poslodavcima da u rezimiranju i odlučivanju povežu utisak sa intervjua i utisak iz biografije. To je bar razlog koji se navodi po svim uputstvima za pisanje Si-Vija. Stvarnost je nešto drugačija, kao i uvek. 

Jedna koleginica mi je pričala kako su je na razgovoru za posao odbili jer estetski nije odgovarala traženom profilu. Ukoliko se prijavljujete za posao stjuardese u Dubaiju, moguće je da ćete biti diskriminisani i zbog visine i zbog oblina, ali i kao "overqualified", iliti kao previše obrazovani. Ovo shvatite ozbiljno, postoji realna mogućnost da vas odbiju jer ste previše obrazovani. Uzgred, mojoj ženskoj sujeti više odgovaralo bi da me odbiju što sam previše obrazovana.

Sledeća stavka je obrazovanje. Napišite kada ste i koju ste srednju školu završili. Prosek u srednjoj školi je bitan ako niste završili fakultet. Prosek na fakultetu je bitan onoliko koliko želite da bude. I sve ovo se odnosi na zemlju nam Srbiju, u kojoj , koliko znamo, niko posao ni ne nudi. Zato vam predlažem da, ako nemate baš dobar prosek u srednjoj školi, a nemate ni završen fakultet, odmah kupite diplomu. Makar jednu od onih koje prodaju u Knez Mihajlovoj ulici : za najboljeg alkoholičara i sl. Niko ne nudi posao, ali vi bar imate diplomu na zidu. Bolje i ona, nego goblen s ružom. Ako biografiju šaljete u inostranstvo, pored proseka navedite i skalu ocena koje se ovde koriste. Kod naših komšija Hrvata najveća ocena na fakultetu je jedinica, pa da ne zbune s vaših 5,00 ili, daleko bilo, 10,00!

Zatim sledi radno iskustvo. Pri tome se ne misli na poslednju svađu sa nekvalifikovanim šefom niti na cveće koje ste gajili u kancelariji, već na taksativno navođenje firmi i ustanova u kojima ste radili. Navedite tačan vremenski period i radno mesto. Ovde važi pravilo "minimum forme, maksimum sadržaja", tj. da je svaka ka u NJegoša. Ukoliko je zanimanje specifično, možete napisati i opis posla. Ukoliko je zanimanje egzotično, na primer, somelije, ne morate pisati ništa, jer ćete retko naići na poslodavaca koji zna šta to znači. Ne pišite, dakle, ni egzotična ni specifična zanimanja ako ona nisu u direktnoj vezi sa radnim mestom za koje konkurišete. Nema svrhe. Za one koji imaju nagrade i seminare, to se navodi odmah posle radnog iskustva. Ovu stavku preskaču svi oni koji to nemaju, bez posebnog naglašavanja da nemaju nagrade. 

Na kraju ide znanje stranih jezika, sertifikati, diplome, kursevi, poznavanje rada na računaru i slično. Ovo je mnogo bitno. U Americi vozite kamion, a onda shvatite da ste rođeni za psihijatra - završite kurs i otvorite ordinaciju! U Srbiji, završite fakultet i ne vredi vam ništa - nemate kurs engleskog, nemate kurs Ofisa, nemate kurs Korela... Nisu vas tome učili na fakultetu, pa hteli – ne hteli morate biti kursadžija! 

Za kraj vam poklanjam završetak pomenute biografije:

"Sad, šta je - tu je. Smelije bi ja izlazio pred vas da imam nešto više znanja engleskog jezika nego moram ovako da se dovijam da privučem pažnju nekako, mada neke stvari zaista stoje.

A i taj engleski!! Nije tu Bog zna kakav nivo potreban. OK. OK. OK. Baš ako neko ima posebne želje: Can you wait the second. I šta?! Uvek ima tu neko da uskoči.

Ne kažem, ima još ljudi koji bi mogli da zadovolje vaše potrebe i da ne razmišljate o tome, ali bi i ja baš mogao lepo da se uklopim. 

Da. Ovaj... Eto to sam hteo da kažem, da se prijavljujem za radno mesto blagajnika. Tu mogu u najkraćem roku početi kvalitetno i samostalno da obavljam poverene poslove. Za neko drugo radno mesto kako vaše potrebe i moje mogućnosti budu dozvoljavale. Eto toliko."  

 http://www.youtube.com/watch?v=94DiU45sNgU

        И даље објављујем текстове старе неколико година, само малко измењене.  

Насмејте се!

*** 

  Лингвистички једна од најинтересантнијих појава је колективна експресија. Убеђења да су сви Црногорци лењи, Пироћанци шкрти, Јапанци вредни, а Енглези хладни, последица су предрасуда које један народ створи, па онда тако и речи пуни тим значењем. Интересантно је то да постоје предрасуде које се односе на све народе, али и да постоје некакве локал-патриотске предрасуде које углавом један народ везује за себи суседне народе. Веровање да су Јапанци и Немци вредни важи у свим језицима и код свих народа, као и да су Енглези хладни, али лење Црногорце познајемо само ми Срби. Можда зато што смо им најближи. Исто тако, у српском нам је свеједно да ли је неко Јорданац, Тунижанин или Мароканац, али ће у свим овим земљама важити да је народ Либије лењ као наши Црногорци.

            Наравно, колективна експресија се уопште односи на уверења која очитавамо у самој речи, а та уверења могу бити оправдано или неоправдано заснована. Гуске су глупе жене, лисице су лукави људи, мачке су препредени, а слонови неспретни људи. То су неке од најчешћих колективних експресија у Срба. Ух, заборавих и то да су Срби небески народ! Али то није предрасуда, то је истина.  Због уврежених предрасуда да је мајка добра, да је свекрва зла, да у брата или сестру увек можемо имати поверења итд., ове именице су развиле посебна значења. Али тако нам ништа не значи када кажемо Азербејџанац или стонога или деда. Међутим, то не значи да стонога, деда и чика из Азербејџана немају специјална места у неком другом језику.

            Ако бисмо желели да истакнемо да је жена изузетно глупа, ми бисмо рекли да је она ћурка, али Пољаци би, на пример, рекли за некога да је ћурка ако желе да нагласе да је љута. У пољком се ово значење беса и љутње развило на основу црвене боје ћуркине главе, што је иначе боја лица особе која је срдита.

           Ако желите да увредите Немицу, реците јој да је медуза, јер то се онда уклапа у оно наше дебела као свиња. У немачком језику пас није веран, већ лењ човек, тј. оно што бисмо ми Срби рекли лења буба. У немачком је медвед згодан и снажан мушкарац. Хм, овде бисмо се баш опекли! Осим ако Немице не сматрају згодним и снажним − трапаве мушкарчине! Во је код Срба углавном човек који је тврдоглав и тупав, а код Немаца ова животиња има пожељну, позитивну конотацију, чак толико да означава упорног, радног и вредног мушкарца. Жаба је у немачком плашљив мушкарац, кукавица. Ето, док Српкиње прижељкују вредног као мрава, јаког као бика, мушкарца лава, или лафа, Немице чезну за медведом или волом.

                Ево мало и стања из норвешког језика. Глупи мушкарци, српски речено тупсони, у норвешком су банане. Медвед има исту конотацију као и у немачком,  леп и снажан мушкарац, што нам и није чудно с обзиром на то да оба језика припадају германској грани индоевропске породице. Кит је за Норвежане крупна жена, теле је леп мушкарац, скоро исто што и медвед. Код нас кажемо за неког да је тврдоглав као мазга, а у Норвешкој кажу да је неко тврдоглав као пањ, с тим да ова лексема никако нема негативну конотацију, јер пањ је за Норвежане пожељно тврдоглав, упоран, стабилан. Код нас се пањ односи углавном на глупу особу. Ако повежемо ова два значења, долазимо да недоумице да ли то онда значи са су тврдоглави и упорни људи нужно и глупи? Хм, приликом оваквих недоумица увек ми на памет падне стара мудрост да само мртви и глупи не мењају своје мишљење. Дакле, не будите глупи, промените мишљење, лако ћете се вратити на старо.

* 

Jedna stara tema, bez mnogo negativnih nijansi, samo šaljivo-faktografski.

Lako je kritikovati, teško je pronaći nešto lepo u onome što drugi stalno kritikuju.

* 

 "Izgrebao sam auto."

"Čiji bre auto?"

"Svoj."

"Opa! Odakle ti taj auto?"

"Kupio na trafici."

"Pa to ne može da stane u trafiku."

"Ta-ta-ta... Širi dalje..."

"Aleksandar leopard i vila Marija"

Ovo je samo nekoliko primera reklama. Proizvođači se služe različitim vrstama trikova, jezičkim igrarijama, inventivnim skečevima, kako bi putem reklama uspeli da privuku potrošače. To rade i političari, naročito u vreme izbora. Na pojedinim televizijama više ne gledamo filmove, nego reklame sa delovima filma. Očito da  ekonomsko-propagandi program donosi kapital i onima koji se reklamiraju i onima koji ga emituju. Jedino smo mi gledaoci malo napeti zbog toga. Mada, moram priznati, da mi se dešavalo da neki proizvod kupim samo zato što sam žrtva manipulativnih moći marketinškog tima, a kome nije?

Tema ovog posta je istorija propagande. Ko je, kada i zbog čega počeo da se bavi propagandom?  Kako se značenje ove reči pomeralo iz veka u vek? Šta sve podrazumevamo pod propagandom?

Ovu reč uslovno možemo svrstati u  internacionalizme. Dakle, kada kažete propaganda, razumeće vas i u češkom, danskom, nemačkom, finskom, grčkom, francuskom, nemačkom, italijanskom, švedskom, turskom, ruskom, norveškom, pa čak i u indonežanskom jeziku ... Reč propaganda potiče od latinskog propagare i predstavlja gerund ovog glagola, koji znači razmnožavati se. Kad bolje razmislim, razmnožava se i propaganda i oni koji su pod njenim dejstvom u stanju da urade ono što ona zahteva i nalaže.  Naime, ova reč je skraćenica od latinskog Congregatio de propaganda fide, što bi predstavljalo zajednicu za širenje vere.

Danas ova reč ima negativnu konotaciju kakvu nije imala ni u  jednom trenutku u prošlosti. Propaganda se obično definiše kao široko sistematsko promovisanje pojedinih ideja, učenja, načela kako bi potpomogla njihovom širenju ili poricanju. Bez obzira na to što se danas dovodi u vezu sa reklamiranjem proizvoda putem medija, sa onim što se sve češće naziva advertajzingom (od engleskog adveritse u značenju objaviti), pod propagandom se pre svega podrazumeva promovisanje političkih ideja. Propaganda  može poslužiti i u religijske svrhe, što je u skladu sa njenim izvornim značenjem, ali svakako je to danas manje frekventno.

Ovaj termin se prvi put javlja 1622. godine, kada je papa George XV osnovao društvo koje je imalo za zadatak širenje vere. To je ono spomenuto društvo Congregatio de propaganda fide. Naravno, potreba da se šire ideje i da se okuplja što veči broj pristalica tih ideja stara je koliko i sam čovek. Dok čitamo Platonove rasprave i zahteve u Državi, pa dođemo i do Biblije, shvatimo da je ta želja da se okupe svi ljudi oko jednog cilja veoma stara i govoto neodvojiva od prirode čoveka. Rat je takođe bio jedan od načina da se kroz propagiranje nekih ideja sakriju stvarni ciljevi i velike žrtve rata. Pitanje da li je rat služio propagandi ili propaganda ratu možemo svrstati u pitanja reda i veličine: šta je starije: kokoška ili jaje? Jedno je sigurno: ljudi su živote dali za ideje, a  to se nije dešavalo samo u literaturi. Ozloglašeni Nemac sa brčićima, Adolf Hitler,  jedan je od onih koji se često pominju kao pojedinci koji su prepoznali potencijal propagande. On je prvi postavio ministra za propagandu, takođe poznatog, Jozefa Gebelsa. U Bostonu je 1936. godine otvoren Institut za analizu propagandnog programa i metoda. Bio je kratkog veka, a otvorio ga je trgovac Edvard Fajlen. Ovaj institut je imao za zadatak da Amerikance uputi u tajne tehnike propagande.

Svakako da je propaganda postala neka vrsta umetnosti danas. Preplavljeni smo PRovima, marketinzima u menadžmentu i mendažerima u marketingu, školama za iste, itd. Nekada nismo ni svesni koliko omamljujućeg ima u tome. Počevši od jurnjave po prodavnicama, gde je čika SALE non-stop, pa preko izbora muzike i političke opredeljenosti do izbora hrane. "MMMM grandismo", "Svetsko, a naše", "I miris i ukus". Sve to u cilju "Da živimo bolje".

Da li Neprijatelj govori loše o nama da bismo se promenili ili zato što nas se plaši? Da li Prijatelj govori loše o nama da bismo se promenili ili zato što nas se plaši? Da li iko govori loše o nama ili su to samo medne reči u odnosu na misli koje kroz glavu prolaze prijateljima ili neprijateljima? A kad govorimo o Pavlu, govorimo li o Pavlu ili o sebi? Spinoza progovori umesto mene kada poželim da budem takav neprijatelj i takav prijatelj."Ono što Petar kaže o Pavlu više govori o Petru nego o Pavlu."

Rečnik kaže da je prijatelj blizak poznanik s kojim se održavaju veze uzajamne ljubavi, poštovanja i poverenja. Lepo je to što odmah nailazimo na malo slatko upućivanje na ljubav, a loše je ni rečnik ni život ne daju odgovore na pitanja šta je to ljubav. Problem je dakle lingvistički taj što leksikografi ne umeju baš da se snađu u definisanju apstraktnih imenica, a životni je problem što ljudi ne umeju baš da se snađu u pronalaženju ljubavi i prijatelja. Bar ne danas. Možda su se snalazi kada je rečnik nastao, jer idući dalje po značenjima reči prijatelj vidimo da leksikograf veruje da tu ima bliskosti, poštovanja i poverenja. Gotovo da ima svega što se ne može naći i što nam je dostupno jedino u dobrim književnim delima. Prijatelj je dalje, prema rečniku,  još i branilac, pristalica, privrženik. Jedino što mi pada na pamet sada jeste ona velika mudrost da je pas čovekov najbolji prijatelj, pa mu on dođe i  najbolji branilac, naročito ako je u pitanju pitbul, ili doberman. Onda je to sigurno dobar branilac i dobar pas i dobar prijatelj. S ovim pristalica mi odmah nešto ne miriše na dobro. To nešto je reč pristalica, koju danas vezujemo za pristalice određenih grupacija, a najčešće pristalice političkih partija. Ne bih  se složila ni sa rečnikom ni sa bilo kim ko tvrdi da su pristalice i prijatelji jedno isto. Pre bih se pozabavila odnosom pristalica i neprijatelja. Tu bi u životu bilo mnogo više veza. No pre toga, šapnuću vam jedno svoje pakosno otkriće. Rečnik Matice srpske na kraju definicije neke reči obično daje frekventne izraze u kojima se ta reč koristi. Tako sam naišla na izraz "kućni prijatelj". U rečniku piše da je to između ostalog i ljubavnik domaćice kuće. Shvatam da je kućni prijatelj ljubavnik ženin dokle god to muž ne sazna, no ovaj uslov ne stoji u rečniku. Možda ja samo pogrešno nagađam. Za mene to opet spada u domen neprijatelja, manje-više zloće. No, Rečnik, kako je i očekivano, o tome ćuti. Za njega je neprijatelj na prvom mestu osoba sa kojom smo u svađi i koja nam želi zlo. Nevolja je opet životna što s neprijateljima često nismo u svađi, jer su nam oni uvek mnogo bliži nego što očekujemo, a još nam i žele i nanose zlo. Rečnik kao drugo značenje i sva njegova dalja grananja spominje ratne neprijatelje, državne neprijatelje, unutrašnje i spoljne. Ima svakakvih, ali nikako da se konfrontiraju u odnosu na prijatelje, a to je ono od čega smo pošli. U stvari, želela sam da otkrijem kako se snalazimo sa razlikovanjem toga dvoga, ali mi nije uspelo. Ispalo je da među prijateljima nema neprijatelja, čak i kada kućni prijatelj ima nešto sa vašom ženom. Upamtite to sledeći put kada pomislite da su vam prijatelji neprijatelji, Oni to nisu. Ne za rečnik. Što se životnih relacija tiče, otkrili smo odavno da smo u zabludi i da su prijatelji uglavnom veći neprijatelji od samih neprijatelja. Do sledećeg posta: čuvajte se prijatelja, od neprijatelja znate šta možete da očekujete.