Oko života

Kada se spomene politika, većina nas oseti blagu jezu i latentni bes ili fiziološki manifestnu mučninu, ali obećavam da ćemo se baviti samo jezičkom politikom. A to je nešto drugo, ili bi bar trebalo da bude drugo.

Situacija je sledeća: jezička politika je politika nekog društva u oblasti jezika, odnosno skup principa, stavova i odluka u kojima se ogleda odnos te društvene zajednice prema verbalnom repertoaru kojim ona raspolaže. Pod pojmom društvo, u ovoj definiciji koju navodi Ranko Bugarski u knjizi Jezik u društvu, podrazumevamo institucije, grupe i pojedince koji utiču na jezik, posredno ili neposredno. U našem, srpskom slučaju, da nije udžbenika, teško da bismo mogli govoriti ko to utiče na jezik. Institucije su verovatno Institut za srpski jezik i Ministarstvo prosvete, te Ministarstvo nauke, ali kada se u javnoj komunikaciji, jeziku medija i štampe o tome govorilo? Da li mi uopšte imamo predstavu o tome da se na i u jeziku nešto radi? Da ne spominjemo da postoje pravna akta koja se bave jezikom. O tome nismo obavešteni. A i što bismo bili? Neki bitniji ljudi od nas malih nisu bili obavešteni ni o nekim bitnijim stvarima od jezika.

Ovih dana sam u dokolici, a sa ciljem relaksacije, uspela da propratim muzičke emisije, te sam rešila da sa vama malo progovorim o tome. Pokazaću vam u kakvoj su vezi muzika i jezička politika.

Zavirivanjem u jezičke politike drugih nacija, došla sam do podatka da je u Francuskoj zakonom regulisano koliki procenat pesama na francuskom jeziku mora biti zastupljen u muzičkim programima radija i televizije. I on je veći od 50%. 

Podstaknuta francuskom regulativom o zastupljenosti  francuskog  jezika u muzičkim emisijama na radiju i televiziji,  malo sam pretražila internet kako bih našla dvojezične tekstove (u kojima je bar jedan jezik srpski), a  za jedan od njih sam rešila da uradim i stilističku analizu. Naime, radi se o tekstu koji je napisala Marina Tucaković, zvučno ime naše estradne scene. Tako bar  tvrde upućeni, a ja moram da im verujem, iako mi je teško to da shvatim.

Kao Monte Karlo sija Montenegro
Brod u marini
Sediš sam za rulet stolom
A u ruci ti suvi martini

I moje srce na sto palo je
Crveni žeton to zna krupije
A ja već sada znam da znam
Da takvog videla nisam

SeksIpilan
I tako atraktivan
I tako elegantan
Plave krvi
Visoke strane škole
Šarmantan i galantan

Crni smoking
I like the way you're talking
I like the way you're smoking
Neponovljiv k'o 007
Pa mislim dok ga gledam

Napravi mi sina
Pod svetlima kazina
Biće dete sreće
Sve će da mu ide
Svi će da mu zavide

Napravi mi sina
Pod svetlima kazina
Biće milioner
Biće smrt za zene
Kao ti za mene

Najpre da se osvrnemo na tuđice: marina, rulet, martini,žeton, krupije, seksipilan, atraktivan, elegantan, šarmantan, galantan, smoking, kazino, milioner. Ovome treba dodati i deo refrena koji glasi: I like the way you're talking, I like the way you're smoking, što bi u slobodnom prepevu na srpski glasilo Sviđa mi se način na koji govoriš, sviđa mi se način na koji pušiš.

Od 114 reči upotrebljenih u ovom tekstu, tuđica ima 28, što je priznaćete manje od onih francuskih 50%. Te tuđice nam ne bi toliko smetale da njihova koncentracija u refrenu nije najveća  i da izvođačica pesme nije taj refren otpevala 5 puta tokom izvođenja pesme.  Time se broj tuđica u pesmi povećava i premašuje dozvoljenih 50%.  Međutim, mi smo Srbi posebni, pa nam nije važno ko,  kako i šta peva – važno je da se peva! Uostalom, tih pedeset procenata pominje se u francuskom zakonu za zaštitu jezika, a ne u našem! Naših zakona nema, a i kad ih ima – veće je zadovoljstvo kršiti ih! Ionako nema ko da te kazni!

Vratimo se sada  još jednoj zanimljivoj pojavi u tekstu. Dijalektizmi su reči koje prodiru iz dijalekata i nisu normativno prihvaćeni. Ovde imamo jedan učestali razgovorni dijalektizam: upotreba reči k'o umesto kao. Da je u pitanju broj slogova i vezani stih, ova upotreba bi bila manje-više opravdana, ali pošto je upitanju slobodan stih, primećujemo – slobodan do bola, ovo k'o javlja se ničim izazvano. Naravno, opet u refrenu!

Ne mogu da ne primetim poređenje – kao Monte Karlo sija Montenegro. Uzgred, ovde kao nije postalo k’o. Dalje, pošto je to prvi stih pesme, trebalo bi valjda da dočara atmosferu. Za sve one koji nisu znali kako sija Monte Karlo, dočarano im je – isto kao Budva, Herceg Novi i ostali primorski gradići lijepe negdašnje naše Crne Gore. Pesnička sloboda ili hiperbola? Ne znam. Situacija je napeta kao i u pesmi, jer je lirski subjekat opsednut objektom sledećih performansi: seksIpilan (uprkos jedino normativno tačnom seksEpilan), atraktivan, elegantan, plave krvi, visoke strane škole, šarmantan i galantan. U lirskom subjektu se takođe javlja i dubokomisaoni oksimoron: a ja već sada znam da znam da takvog videla nisam, pošto je pre toga srce palo na sto kao crveni žeton. Meni ovde samo nije jasno da li se taj paradoks javio na prvi pogled i gde se nalazi lirski subjekat dok objekat sedi sam za stolom?  I gde se nalaze takvi muškarci? Izgleda da se takvi mogu sresti u kasnim noćnim satima u kazinu, jer to je mesto dešavanja radnje.

Pošto smo lokalizovali  pesničko događanje (uh , ovo je čak pesma sa fabulom), utvrdili ko je subjekat, a ko objekat, vreme je da pređemo na ono što stilističari zovu kondenzator smisla, tj. težište pesme. Radi se o stihu Napravi mi sina. Imperativ u refrenu govori o samouverenosti subjekta, jer se u nastavku nižu posledice realizacije te naredbe: biće dete sreće, biće milioner, biće smrt za žene… Milione će naslediti od tate, tj. objekta, a na mamu će biti osetljiv i fatalistički nastrojen, jer kako pesma kaže: biće smrt za žene, kao ti za mene. Opet uzgred, ni ovde kao nije postalo k’o.

A ja ću sada napraviti rezime: pesma govori o ljubavi između dvoje ljudi koji se upoznaju u kazinu. Opisani muškarac je san svake žene koja se u ovoj pesmi pronađe, a žena je alter ego svake žene koja takvog muškarca treba da privoli da uradi ono što ona poželi. Mislim da je ovo divno uputstvo za pronalaženje idealnog partnera… Nevolja je moja što bih nekako da  izbegnem Montenegro, jer mi se ne uklapa plava krv sa crnogorskim plemenima.

Kome nije gadno, neka posluša:

Још један стари чланак, али актуелна тема :)

Читати уз:

http://www.youtube.com/watch?v=9obrt1jD7xk

Брига око организације, а пре свега јачање и ширење  структура у великој мери доприноси успостављању система образовања кадрова који је прилагођен потребама… Свакодневна пракса показује да нови модели  активности гарантују велико учешће и разградњу једног модела развоја. Није потребно истицати значај ових проблема јер садашња структура организације приморава нас на дефинисање и прецизирање постојећих административних и финансијских услова. Не брините, није грешка, ово је још једна причица о језику.

Ако сте стигли довде, значи да сте упорни. Зато сам и решила да вас наградим. Није ми циљ да одустанете од језика и културе. Само сам покушала да делујем интелектуално, да се изражавам научно, књишки, прецизније,  квазиинтелектуално, квазинаучно. Што им је циљ, јер препознајете о коме говорим. Када вам кажу да је предвиђено да министарство трговине сачини анализу структуре цена домаћег и увозног гаса ради оцене реалности нивоа садашњих цена тог производа будите сигурни да су хтели да кажу да министарство трговине анализира цене гаса како би оценило колико су оне реалне. Или, да вас ни ја не лажем, поскупеће гас, поскупеће затим и таксисти, и инфостан… Ма све ће поскупети! Нема никаквих анализа структуре цена нити оцене реалности нивоа садашњих. То се у науци о језику зове бирократски језик! Наравно, ником није добро када се спомене бирократија! Тако није добро ни када се она појави у језику!

Бирократизација језика подразумева учесталу употребу окошталих фраза које су наводно одлика стручности, ненормалну заступљеност страних речи и стручних термина, гомилање непотребних речи, тј. празноречје. Све то, по правилу, није у складу са темом и ситуацијом.

Све би било у реду да се из језика чиновника, државних службеника и свих оних за које је резервисан административни функционални стил навика таквог изражавања није преселила на радио и телевизију, па чак и у свакодневни говор сасвим обичних људи. Можда зато што су и бирократе људи? Основне особине бирократског језика, како наводи Клајн јесу: преопширност, компликованост, неодређеност и стереотипност. Клајн такође истиче да су ове особине међусобно повезане, условљене и да се не могу јасно разграничити.  Преопширност се овде истиче као најкарактеристичнија особине. То смо лако схватили. Како не би била! Поетика празнословља или бирократско фразирање или способност говорења без информације или, како Милован Данојлић каже, „вештина да се говори, а да се ништа не каже“. Колико израза само за ово чудо које свакодневно слушамо!

Ранко Бугарски мисли да се помоћу недовољно јасног говора може свесно вршити манипулација, мистификација и отуђење. За то је нарочито подесан монолог претежно ритуалног карактера који нити је погодан за праву комуникацију нити њој уопште тежи.

Како се све то догодило? Новинари су решили најпре да дословно цитирају политичаре, онда да њихове десетоминутне тираде пуштају целе, затим су  почели да им краду занат, па је све мање новинарских патки, а све више слуђених грађана.

Наш је језик склон формулама  −  то нам је јасно још од Вукових збирки народних песама. Тако нас не чуди што готових формула има и у бирократском језику, што га наравно чини још чвршћим системом.

Бирократски језик постоји, као што видимо, и у усменом и у писменом виду. Зар не звучи боље када у огласима прочитате да је расписан Конкурс за избор и именовање извршиоца послова и радних задатака шалтерског службеника, уместо једноставније: Конкурс за шалтерског радника. Шта се овде десило? Имамо осам сувишних речи: избор и именовање извршиоца послова и радних задатака. Ове речи не значе ништа, а делују омамљујуће. Узвишен чин именовања и строг избор, на које се вероватно циља овом огромном синтагмом, требало би ваљда да дају већи значај положају за који је расписан конкурс. Можда се баш овде крије посебност менталног склопа већине шалтерских радника.

Ако већ нисте кренули да уплатите онај заостали рачун за грејање, крените одмах, јер је конкурс затворен, значи – нашли су новог намргођеног шалтерског радника, да не кажем шалтерушу, а гас је поскупео.

U ovom članku, koji sam napisala pre tri godine, čitaćete o tome šta je ljubav za Rečnik srpskoga jezika i po čemu se rečnička definicija razlikuje od života...

Mislim da je ovo jedan od načina da ljudi koji ne vole jezik počnu o njemu drugačije da misle... Ili bar počnu drugačije da misle o drugim pitanjima ka kojima ih jezik odvede.

Istovremeno, ovo je jedan od načina da zavolimo rečnikopisce.

 Nastavak preporučujem uz:

http://www.youtube.com/watch?v=pE9hubGnqQM

Jeste li sigurni da znate šta znači ljubav? Herman Hese je pisao ovako: „Vi ste svakako bili zaljubljeni, zar ne? I to više puta, jesam li u pravu? Ali još uvek ne znate šta je to ljubav. Ne znate, tvrdim vam! Desilo vam se da plačete celu noć? I da loše spavate ceo mesec? Možda ste pisali pesme i pomalo se igrali idejom o samoubistvu? Naravno, znam kako je to. Ali to nije ljubav, ljubav je nešto drugo...“ 

Ljubav je reč, kaže nam jedna školska definicija. Ljubav je samo reč i ništa više, pevao je davno mladi Zdravko Čolić. Da, ljubav je reč, ali kada se zaljubimo, u nama odzvanja ono što pevaju Đavoli:

 „I baš nas briga što znače riječi,  // Prolaze sjene, // Prolaze sjene, pričaj mi o ljubavi.“

  Zato sam ja danas rešila da pričam o ljubavi, prosto zato što verujem da će je biti više ako se o njoj više govori. I želela bih da vas ubedim da je ljubav reč i nešto više. Da, ljubav je reč i nešto više – ljubav je apstraktna imenica. Za jezik – ona jeste imenica, za stvarnost – ona jeste apstraktna. Njene praktične realizacije danas su teško uočljive. Da li je slučajno što je ljubav imenica ženskog roda? Kao i tuga, kao i patnja, kao i mržnja. Rečnik srpskoga jezika Matice srpske uz odrednicu ljubav stavlja odmah kao njen antonim reč mržnja. Njegoš bi sada rekao „smiješane najlakše se piju“. A ja se ne bih sa njim složila. Da ni lingvistima nije lako, vidi se po tome što je mržnja u istom rečniku definisana kao „osećanje jake odbojnosti prema kome ili čemu, jako osećanje neprijateljstva“. Dakle, imamo sledeću situaciju: pored reči ljubav kao reč suprotnog značenja stoji reč mržnja, ali sve ono što je mržnja, prema pomenutom rečniku, nije suprotno od ljubavi, jer uz odrednicu mržnja ne spominje se njen antonim – ljubav. Baš kao ni u životu! Pored ljubavi stajaće mržnja, a kod mržnje ni slova od ljubavi!

  Rečnik srpskoga jezika Matice srpske kao prvo značenje reči ljubav stavlja sledeće: „osećajna vezanost za osobu suprotnog pola, privrženost koja se osniva na privlačnosti suprotnih polova; predmet takvog osećanja, voljeni muškarac ili ženska osoba." To bi bila ljubav pod 1a. Dakle, u primarnu definiciju reči ljubav Rečnik Matice srpske stavlja heteroseksualnu emotivnost. A šta ćemo sa ljubavi između osoba istog pola? Da li će u nekom budućem izdanju rečnika primarna definicija ljubavi morati da se promeni u skladu sa načelima polne ravnopravnosti?

Prema pomenutom rečniku, ljubav pod 1b. predstavlja intimne, ljubavničke odnose. Tu sad dolazimo do teorije po kojoj se ljubavnice više vole od žena i devojaka. Tu teoriju su smislile ljubavnice i podržava ih Rečnik Matice srpske. Naspram nje stoji teorija da se muškarci uvek vraćaju svojim ženama, pa onda prevarene bivaju samo ljubavnice. Tu teoriju su smislile prevarene žene i devojke. Kao što vidimo, a i znamo iz života, oko reči ljubav vrte se još neke apstraktne imenica koje se često konkretno realizuju: prevara, ljubavnica, žena, muškarac. Dakle, reč ljubav snagom semantičke gravitacije privlači reči koje nas navode na dalja putešestvija po rečniku. Gust splet značenja plete se i u jeziku i u životu.

  Kao drugo značenje reči ljubav, tj. ljubav pod 2a, rečnik pominje odanost, veliku naklonost, na primer prema majci, prema deci, drugovima, domovini, prirodi.

  Pokušala sam da zamislim prosečnog Srbina zamišljenog nad ovim nizom: majka, deca, drugovi, domovina, priroda. I kakva bi to statistika bila kad bi svako od nas poređao ovaj niz po važnosti? U ona vremena dok je drug Tito bio živ domovina i drugovi bili su svakako bolje plasirani nego što su plasirani u ovo vreme kada se već i zaboravilo ko je bio drug Tito i kada nastavnici u školi baš i ne mogu deci da kažu sasvim jasno šta je njihova domovina koju treba ljubiti svim žarom srca svog.

  Ljubav pod 2b uvodi prvi put strast u ljubav. I strast je imenica ženskog roda, mada ima tipičan muški završetak, suglasnik. Slučajno ili ne? Fatalistički nastrojen pojedinac ne bi verovao u slučajnosti. Za strast rečnik kaže da je to „snažno osećanje, silan i neobuzdan unutrašnji nagon prema čemu“. Uh, a nagon je već muškog roda!

  Ovde prestajem da mislim o ljubavi, bar javno.Da se ne biste upleli u reverberantne prostore semantike ljubavi, ne preostaje vam ništa drugo nego da se volite ili mrzite, tek da osećate, jer definicije nema, bar ne one koja bi vam pomogla da se odlučite šta vam je činiti.

Ubi me prejaka reč.

Branko Miljković

Na ovom blog ćete naći priče o jeziku i životu. O jeziku onoliko koliko ja znam, o životu onoliko koliko osetim.

Nije važno hoćete li posle čitanja više voleti jezik, a manje život ili obrnuto.

Dovoljno je da mislite o jeziku onoliko koliko mislite o drugim stvarima dok ovo čitate.