И даље објављујем текстове старе неколико година, само малко измењене.
Насмејте се!
***
Лингвистички
једна од најинтересантнијих појава је колективна
експресија. Убеђења да су сви Црногорци лењи, Пироћанци шкрти, Јапанци вредни,
а Енглези хладни, последица су предрасуда које један народ створи, па онда тако
и речи пуни тим значењем.
Интересантно је то да постоје предрасуде које се односе на све народе, али и да
постоје некакве локал-патриотске предрасуде које углавом један народ везује за
себи суседне народе. Веровање да су Јапанци и Немци вредни важи у свим језицима
и код свих народа, као и да су Енглези хладни, али лење Црногорце познајемо
само ми Срби. Можда зато што смо им најближи. Исто тако, у српском нам је
свеједно да ли је неко Јорданац, Тунижанин или Мароканац, али ће у свим овим земљама
важити да је народ Либије лењ као наши Црногорци.
Наравно,
колективна експресија се уопште односи на уверења која очитавамо у самој речи,
а та уверења могу бити оправдано или неоправдано заснована. Гуске су глупе
жене, лисице су лукави људи, мачке су препредени, а слонови неспретни људи. То
су неке од најчешћих колективних експресија у Срба. Ух, заборавих и то да су
Срби небески народ! Али то није предрасуда, то је истина. Због уврежених предрасуда да је мајка добра,
да је свекрва зла, да у брата или сестру увек можемо имати поверења итд., ове
именице су развиле посебна значења. Али тако нам ништа не значи када кажемо
Азербејџанац или стонога или деда. Међутим, то не значи да стонога, деда и чика
из Азербејџана немају специјална места у неком другом језику.
Ако
бисмо желели да истакнемо да је жена изузетно глупа, ми бисмо рекли да је она
ћурка, али Пољаци би, на пример, рекли за некога да је ћурка ако желе да нагласе да је љута. У пољком се ово значење беса
и љутње развило на основу црвене боје ћуркине главе, што је иначе боја лица
особе која је срдита.
Ако желите да увредите Немицу, реците јој да
је медуза, јер то се онда уклапа у оно наше дебела
као свиња. У немачком језику пас није веран, већ лењ човек, тј. оно што
бисмо ми Срби рекли лења буба. У
немачком је медвед згодан и снажан мушкарац. Хм, овде бисмо се баш опекли! Осим
ако Немице не сматрају згодним и снажним − трапаве
мушкарчине! Во је код Срба углавном човек који је тврдоглав и тупав, а код
Немаца ова животиња има пожељну, позитивну конотацију, чак толико да означава
упорног, радног и вредног мушкарца. Жаба је у немачком плашљив мушкарац,
кукавица. Ето, док Српкиње прижељкују вредног као мрава, јаког као бика,
мушкарца лава, или лафа, Немице чезну за медведом или волом.
Ево
мало и стања из норвешког језика. Глупи мушкарци, српски речено тупсони, у
норвешком су банане. Медвед има исту конотацију као и у немачком, леп и снажан мушкарац, што нам и није чудно с
обзиром на то да оба језика припадају германској грани индоевропске породице.
Кит је за Норвежане крупна жена, теле је леп мушкарац, скоро исто што и медвед.
Код нас кажемо за неког да је тврдоглав као мазга, а у Норвешкој кажу да је
неко тврдоглав као пањ, с тим да ова лексема никако нема негативну конотацију,
јер пањ је за Норвежане пожељно тврдоглав, упоран, стабилан. Код нас се пањ
односи углавном на глупу особу. Ако повежемо ова два значења, долазимо да
недоумице да ли то онда значи са су тврдоглави и упорни људи нужно и глупи? Хм,
приликом оваквих недоумица увек ми на памет падне стара мудрост да само мртви и
глупи не мењају своје мишљење. Дакле, не будите глупи, промените мишљење, лако
ћете се вратити на старо.
Jedna stara tema, bez mnogo negativnih nijansi, samo šaljivo-faktografski.
Lako je kritikovati, teško je pronaći nešto lepo u onome što drugi stalno kritikuju.
*
"Izgrebao sam auto."
"Čiji bre auto?"
"Svoj."
"Opa! Odakle ti taj auto?"
"Kupio na trafici."
"Pa to ne može da stane u trafiku."
"Ta-ta-ta... Širi dalje..."
"Aleksandar leopard i vila Marija"
Ovo je samo nekoliko primera reklama. Proizvođači se služe različitim
vrstama trikova, jezičkim igrarijama, inventivnim skečevima, kako bi putem
reklama uspeli da privuku potrošače. To rade i političari, naročito u vreme
izbora. Na pojedinim televizijama više ne gledamo filmove, nego reklame sa
delovima filma. Očito da ekonomsko-propagandi program donosi kapital i
onima koji se reklamiraju i onima koji ga emituju. Jedino smo mi gledaoci malo
napeti zbog toga. Mada, moram priznati, da mi se dešavalo da neki proizvod
kupim samo zato što sam žrtva manipulativnih moći marketinškog tima, a kome
nije?
Tema ovog posta je istorija propagande. Ko je, kada i zbog čega počeo da se
bavi propagandom? Kako se značenje ove
reči pomeralo iz veka u vek? Šta sve podrazumevamo pod propagandom?
Ovu reč uslovno možemo svrstati u
internacionalizme. Dakle, kada kažete propaganda, razumeće vas i u češkom, danskom, nemačkom, finskom,
grčkom, francuskom, nemačkom, italijanskom, švedskom, turskom, ruskom, norveškom,
pa čak i u indonežanskom jeziku ... Reč propaganda
potiče od latinskog propagare i
predstavlja gerund ovog glagola, koji znači razmnožavati
se. Kad bolje razmislim, razmnožava se i propaganda i oni koji su pod
njenim dejstvom u stanju da urade ono što ona zahteva i nalaže. Naime, ova reč je skraćenica od latinskog Congregatio de propaganda fide, što bi
predstavljalo zajednicu za širenje vere.
Danas ova reč ima negativnu konotaciju kakvu nije imala ni u jednom trenutku u prošlosti. Propaganda se
obično definiše kao široko sistematsko
promovisanje pojedinih ideja, učenja, načela kako bi potpomogla njihovom
širenju ili poricanju. Bez obzira na to što se danas dovodi u vezu sa
reklamiranjem proizvoda putem medija, sa onim što se sve češće naziva advertajzingom (od engleskog adveritse u značenju objaviti), pod propagandom se pre svega
podrazumeva promovisanje političkih ideja. Propaganda može poslužiti i u religijske svrhe, što je u
skladu sa njenim izvornim značenjem, ali svakako je to danas manje frekventno.
Ovaj termin se prvi put javlja 1622. godine, kada je papa George XV osnovao
društvo koje je imalo za zadatak širenje vere. To je ono spomenuto društvo Congregatio de propaganda fide. Naravno,
potreba da se šire ideje i da se okuplja što veči broj pristalica tih ideja
stara je koliko i sam čovek. Dok čitamo Platonove rasprave i zahteve u Državi, pa dođemo i do Biblije, shvatimo
da je ta želja da se okupe svi ljudi oko jednog cilja veoma stara i govoto
neodvojiva od prirode čoveka. Rat je takođe bio jedan od načina da se kroz
propagiranje nekih ideja sakriju stvarni ciljevi i velike žrtve rata. Pitanje
da li je rat služio propagandi ili propaganda ratu možemo svrstati u pitanja
reda i veličine: šta je starije: kokoška ili jaje? Jedno je sigurno: ljudi su
živote dali za ideje, a to se nije
dešavalo samo u literaturi. Ozloglašeni Nemac sa brčićima, Adolf Hitler, jedan je od onih koji se često pominju kao
pojedinci koji su prepoznali potencijal propagande. On je prvi postavio
ministra za propagandu, takođe poznatog, Jozefa Gebelsa. U Bostonu je 1936.
godine otvoren Institut za analizu propagandnog programa i metoda. Bio je
kratkog veka, a otvorio ga je trgovac Edvard Fajlen. Ovaj institut je imao za
zadatak da Amerikance uputi u tajne tehnike propagande.
Svakako da je propaganda postala neka vrsta umetnosti danas. Preplavljeni
smo PRovima, marketinzima u menadžmentu i mendažerima u marketingu, školama za
iste, itd. Nekada nismo ni svesni koliko omamljujućeg ima u tome. Počevši od
jurnjave po prodavnicama, gde je čika SALE non-stop, pa preko izbora muzike i
političke opredeljenosti do izbora hrane. "MMMM grandismo",
"Svetsko, a naše", "I miris i ukus". Sve to u cilju "Da
živimo bolje".
Da li Neprijatelj
govori loše o nama da bismo se promenili ili zato što nas se plaši? Da li
Prijatelj govori loše o nama da bismo se promenili ili zato što nas se plaši?
Da li iko govori loše o nama ili su to samo medne reči u odnosu na misli koje
kroz glavu prolaze prijateljima ili neprijateljima? A kad govorimo o Pavlu,
govorimo li o Pavlu ili o sebi? Spinoza progovori umesto mene kada poželim da
budem takav neprijatelj i takav prijatelj."Ono što Petar kaže o Pavlu više
govori o Petru nego o Pavlu."
Rečnik kaže da je prijatelj blizak poznanik s kojim se
održavaju veze uzajamne ljubavi, poštovanja i poverenja. Lepo je to što odmah
nailazimo na malo slatko upućivanje na ljubav, a loše je ni rečnik ni život ne
daju odgovore na pitanja šta je to ljubav. Problem je dakle lingvistički taj
što leksikografi ne umeju baš da se snađu u definisanju apstraktnih imenica, a
životni je problem što ljudi ne umeju baš da se snađu u pronalaženju ljubavi i
prijatelja. Bar ne danas. Možda su se snalazi kada je rečnik nastao, jer idući
dalje po značenjima reči prijatelj vidimo
da leksikograf veruje da tu ima bliskosti, poštovanja i poverenja. Gotovo da
ima svega što se ne može naći i što nam je dostupno jedino u dobrim književnim
delima. Prijatelj je dalje, prema
rečniku, još i branilac, pristalica,
privrženik. Jedino što mi pada na pamet sada jeste ona velika mudrost da je pas čovekov najboljiprijatelj, pa mu on dođe i najbolji branilac, naročito ako je u pitanju
pitbul, ili doberman. Onda je to sigurno dobar branilac i dobar pas i dobar
prijatelj. S ovim pristalica mi odmah
nešto ne miriše na dobro. To nešto je reč pristalica,
koju danas vezujemo za pristalice određenih grupacija, a najčešće pristalice
političkih partija. Ne bih se složila ni
sa rečnikom ni sa bilo kim ko tvrdi da su pristalice i prijatelji jedno isto.
Pre bih se pozabavila odnosom pristalica
i neprijatelja. Tu bi u životu bilo
mnogo više veza. No pre toga, šapnuću vam jedno svoje pakosno otkriće. Rečnik
Matice srpske na kraju definicije neke reči obično daje frekventne izraze u
kojima se ta reč koristi. Tako sam naišla na izraz "kućni prijatelj".
U rečniku piše da je to između ostalog i ljubavnik
domaćice kuće. Shvatam da je kućni prijatelj ljubavnik ženin dokle god to
muž ne sazna, no ovaj uslov ne stoji u rečniku. Možda ja samo pogrešno nagađam.
Za mene to opet spada u domen neprijatelja,
manje-više zloće. No, Rečnik, kako je
i očekivano, o tome ćuti. Za njega je neprijatelj
na prvom mestu osoba sa kojom smo u svađi i koja nam želi zlo. Nevolja je opet
životna što s neprijateljima često nismo u svađi, jer su nam oni uvek mnogo
bliži nego što očekujemo, a još nam i žele i nanose zlo. Rečnik kao drugo
značenje i sva njegova dalja grananja spominje ratne neprijatelje, državne neprijatelje, unutrašnje i spoljne. Ima
svakakvih, ali nikako da se konfrontiraju u odnosu na prijatelje, a to je ono
od čega smo pošli. U stvari, želela sam da otkrijem kako se snalazimo sa
razlikovanjem toga dvoga, ali mi nije uspelo. Ispalo je da među prijateljima
nema neprijatelja, čak i kada kućni prijatelj ima nešto sa vašom ženom.
Upamtite to sledeći put kada pomislite da su vam prijatelji neprijatelji, Oni
to nisu. Ne za rečnik. Što se životnih relacija tiče, otkrili smo odavno da smo
u zabludi i da su prijatelji uglavnom veći neprijatelji od samih neprijatelja.
Do sledećeg posta: čuvajte se prijatelja, od neprijatelja znate šta možete da
očekujete.
Kada se spomene politika, većina nas
oseti blagu jezu i latentni bes ili fiziološki manifestnu mučninu, ali obećavam
da ćemo se baviti samo jezičkom politikom. A to je nešto drugo, ili bi bar
trebalo da bude drugo.
Situacija je sledeća: jezička politika
je politika nekog društva u oblasti jezika, odnosno skup principa, stavova i
odluka u kojima se ogleda odnos te društvene zajednice prema verbalnom
repertoaru kojim ona raspolaže. Pod pojmom društvo,
u ovoj definiciji koju navodi Ranko Bugarski u knjizi Jezik u društvu, podrazumevamo institucije, grupe i pojedince koji
utiču na jezik, posredno ili neposredno. U našem, srpskom slučaju, da nije
udžbenika, teško da bismo mogli govoriti ko to utiče na jezik. Institucije su verovatno
Institut za srpski jezik i Ministarstvo prosvete, te Ministarstvo nauke, ali
kada se u javnoj komunikaciji, jeziku medija i štampe o tome govorilo? Da li mi
uopšte imamo predstavu o tome da se na i u jeziku nešto radi? Da ne spominjemo
da postoje pravna akta koja se bave jezikom. O tome nismo obavešteni. A i što
bismo bili? Neki bitniji ljudi od nas malih nisu bili obavešteni ni o nekim
bitnijim stvarima od jezika.
Ovih dana sam u dokolici, a sa ciljem
relaksacije, uspela da propratim muzičke emisije, te sam rešila da sa vama malo
progovorim o tome. Pokazaću vam u kakvoj su vezi muzika i jezička politika.
Zavirivanjem u jezičke politike drugih
nacija, došla sam do podatka da je u Francuskoj zakonom regulisano koliki procenat
pesama na francuskom jeziku mora biti zastupljen u muzičkim programima radija i
televizije. I on je veći od 50%.
Podstaknuta francuskom regulativom o
zastupljenosti francuskog jezika u muzičkim emisijama na radiju i
televiziji, malo sam pretražila internet
kako bih našla dvojezične tekstove (u kojima je bar jedan jezik srpski), a za jedan od njih sam rešila da uradim i stilističku
analizu. Naime, radi se o tekstu koji je napisala Marina Tucaković, zvučno ime
naše estradne scene. Tako bar tvrde
upućeni, a ja moram da im verujem, iako mi je teško to da shvatim.
Kao Monte Karlo sija Montenegro
Brod u marini
Sediš sam za rulet stolom
A u ruci ti suvi martini
I moje srce na sto palo je
Crveni žeton to zna krupije
A ja već sada znam da znam
Da takvog videla nisam
SeksIpilan
I tako atraktivan
I tako elegantan
Plave krvi
Visoke strane škole
Šarmantan i galantan
Crni smoking
I like the way you're talking
I like the way you're smoking
Neponovljiv k'o 007
Pa mislim dok ga gledam
Napravi mi sina
Pod svetlima kazina
Biće dete sreće
Sve će da mu ide
Svi će da mu zavide
Napravi mi sina
Pod svetlima kazina
Biće milioner
Biće smrt za zene
Kao ti za mene
Najpre da se osvrnemo na tuđice: marina, rulet, martini,žeton, krupije, seksipilan,
atraktivan, elegantan, šarmantan, galantan, smoking, kazino, milioner.
Ovome treba dodati i deo refrena koji glasi: I like the way you're talking, I like the way you're smoking, što
bi u slobodnom prepevu na srpski glasilo Sviđa
mi se način na koji govoriš, sviđa mi se način na koji pušiš.
Od 114 reči upotrebljenih u ovom tekstu,
tuđica ima 28, što je priznaćete manje od onih francuskih 50%. Te tuđice nam ne
bi toliko smetale da njihova koncentracija u refrenu nije najveća i da izvođačica pesme nije taj refren
otpevala 5 puta tokom izvođenja pesme. Time
se broj tuđica u pesmi povećava i premašuje dozvoljenih 50%. Međutim, mi smo Srbi posebni, pa nam nije
važno ko, kako i šta peva – važno je da
se peva! Uostalom, tih pedeset procenata pominje se u francuskom zakonu za
zaštitu jezika, a ne u našem! Naših zakona nema, a i kad ih ima – veće je
zadovoljstvo kršiti ih! Ionako nema ko da te kazni!
Vratimo se sada još jednoj zanimljivoj pojavi u tekstu.
Dijalektizmi su reči koje prodiru iz dijalekata i nisu normativno prihvaćeni.
Ovde imamo jedan učestali razgovorni dijalektizam: upotreba reči k'o umesto kao. Da je u pitanju broj slogova i vezani stih, ova upotreba bi
bila manje-više opravdana, ali pošto je upitanju slobodan stih, primećujemo –
slobodan do bola, ovo k'o javlja se
ničim izazvano. Naravno, opet u refrenu!
Ne mogu da ne primetim poređenje – kao Monte Karlo sija Montenegro. Uzgred,
ovde kao nije postalo k’o. Dalje, pošto je to prvi stih pesme,
trebalo bi valjda da dočara atmosferu. Za sve one koji nisu znali kako sija
Monte Karlo, dočarano im je – isto kao Budva, Herceg Novi i ostali primorski
gradići lijepe negdašnje naše Crne Gore. Pesnička sloboda ili hiperbola? Ne znam.
Situacija je napeta kao i u pesmi, jer je lirski subjekat opsednut objektom
sledećih performansi: seksIpilan (uprkos jedino normativno tačnom seksEpilan),
atraktivan, elegantan, plave krvi, visoke strane škole, šarmantan i galantan. U
lirskom subjektu se takođe javlja i dubokomisaoni oksimoron: a ja već sada znam da znam da takvog videla
nisam, pošto je pre toga srce palo na sto kao crveni žeton. Meni ovde samo nije jasno da li se taj
paradoks javio na prvi pogled i gde se nalazi lirski subjekat dok objekat sedi
sam za stolom? I gde se nalaze takvi
muškarci? Izgleda da se takvi mogu sresti u kasnim noćnim satima u kazinu, jer
to je mesto dešavanja radnje.
Pošto smo lokalizovali pesničko događanje (uh , ovo je čak pesma sa
fabulom), utvrdili ko je subjekat, a ko objekat, vreme je da pređemo na ono što
stilističari zovu kondenzator smisla, tj. težište pesme. Radi se o stihu Napravi mi sina. Imperativ u refrenu
govori o samouverenosti subjekta, jer se u nastavku nižu posledice realizacije
te naredbe: biće dete sreće, biće milioner, biće smrt za žene… Milione će naslediti od tate, tj. objekta, a na
mamu će biti osetljiv i fatalistički nastrojen, jer kako pesma kaže: biće smrt za žene, kao ti za mene. Opet
uzgred, ni ovde kao nije postalo k’o.
A ja ću sada napraviti rezime: pesma govori o ljubavi između dvoje
ljudi koji se upoznaju u kazinu. Opisani muškarac je san svake žene koja se u ovoj
pesmi pronađe, a žena je alter ego
svake žene koja takvog muškarca treba da privoli da uradi ono što ona poželi.
Mislim da je ovo divno uputstvo za pronalaženje idealnog partnera… Nevolja je
moja što bih nekako da izbegnem
Montenegro, jer mi se ne uklapa plava krv sa crnogorskim plemenima.
.jpg)
